Nakon nekoliko odlaganja, spekulacija, pozitivnih i negativnih komentara, Rockstar je konačno izdao Max Payne 3! Prošlo je dosta vremena od kad je Max poslednji put izvodio svoj prepoznatljivi „shootdodge“, a sada je ponovo na našim ekranima, bolji nego ikad.

Prošlo je osam-devet godina otkako je Max izbačen iz njujorške policije i počeo da utapa svoj jad u alkohol i analgetike. To bi činilo vrlo bednu igru pa je Rockstar odlučio da mu otvori novi list u životu. Tokom jedne tipične noći u baru, ispijajući čašu za čašom, Max upada u nevolju sa lokalnom mafijaškom grupom. Uz pomoć svog kolege Raul-a uspevaju da pobegnu nakon čega mu Raul nudi posao u Brazilu.

Max je sada unajmljeni telohranitelj i privatna zaštita za bogatu porodicu Rodrigo-a Bronco-a u Sao Paulu. Naizgled lak posao i pristup piću savršeno odgovaraju Max-u, ali stvari ubrzo postaju komplikovanije kada nepoznata naoružana grupa uspeva da otme Rodrigovu ženu. Razmena novca za taoca takođe propada i cela situacija sve dublje uvlači Max-a u haos dok oktriva motive i neočekivane zaplete koji su ispričani Rockstar-ovim poznatim kvalitetom. S obzirom da se igra odvija kao jedan poduži film teško je reći više, a da se ne pokvari doživljaj.

Poređenje sa filmom nije preuveličavanje. Osim prvog učitavanja sve se odvija tečno i uz neprimetne prelaze cutscene-a i deonica sa napucavanjem. Grafičke novele koje su bile jedna od mnogih čari serijala sada su zamenjene realtime scenama koje se sklapaju u nešto nalik na te novele. Ovaj potez neće navući osmehe nostalgije, ali hoće oduševljenje jer je savršena modernizacija stila i odlično pristaje igri.

Ne može se reći da je priča posebno dugačka jer se može preći iz dve-tri sesije, što ćete verovatno i uraditi, jer ne ostavlja priliku da kažete da vam je dosta i prekinete, nego vas stalno tera da igrate još i vidite šta je sledeće ne ostavljajući vam prostora za predah.

Gameplay se i dalje sastoji od pucanja iz trećeg lica i bullet time-a koji je krasio Max Payne još od 2001. godine, ali naravno doteran za današnje uslove i mogućnosti. Max može da nosi dva manja oružja sa sobom kao što su pištolji i revolveri koje može u isto vreme da koristi, kao i jedno veće oružje poput sačmare, snajpera, mitraljeza i slično. Zahvaljujući Rage grafičkom engine-u i Euphoria engine-u za fiziku, 3D modeli su prelepi i imaju animacije renderovane u realnom vremenu, likovi se savršeno kreću i uklapaju u okolinu, a što je najvažnije imaju odlične reakcije na metke. Metak ispaljen u poslednjeg protivnika u prostoriji pokreće kameru koja prati metak do svoje žrtve u usporenom vremenu kako biste mogli da se „divite“ reakciji ljudskog tela gde god da su ulazna i izlazna rana. Jedino što fali je MotionScan tehnologija viđena u LA Noire-u za besprekorne animacije glave i izraza lica, mada su ti detalji i sada na zavidnom nivou.

Mesta kroz koja ćete prolaziti izrađena su sa mnogo pažnje ka detaljima i primeti se da je razvojni tim temeljno istraživao lokacije bez obzira da li je to luksuzna jahta, zgrada velike korporacije ili favele Sao Paula. Svaka prostorija i lokacija kao da je uslikana i prenesena u igru, prepuna objekata i jedinstvenosti baš kao da je reč o kvalitetnom visokobudžetnom filmu za veliko platno koji verno dočarava vreme, prostor i ljude u svom svakodnevnom životu.

Akcenat je svakako na doživljaju. Mnogo unapred pripremljenih scena, Max-ovi ironični monolozi i spektakularni okršaji su suština igre. Max Payne nikad nije bio „velik” na polju gameplay-a, a to nije drugačije ni sada. Ponekad liči na Metal Gear Solid po tome što je veliki deo igre ispresecan gotovim scenama, ali je doživljaj kompletan i svakako izvanredan pa se ne može reći da se gameplay sastoji samo iz dosadnih arena za napucavanje koje se nižu jedna za drugom.

Max Payne je još jedna dobro poznata igra za koju preporuke skoro da nisu potrebne. Radi se o odličnoj igri iako ima kratku single-player kampanju što je jedina stvar koja „nije opravdala predugo isčekivanje”, ali multiplayer komponenta može da vam produži boravak u svetu Max Payne za neko vreme.