Vlasnici Xbox 360 igrali su Alan Wake-a još pre dve godine, ali je igra tek ove godine stigla na PC. Najavljena još 2005., odavno je uspela da zaintrigira igrače, obećavajući više psiho-triler sa elementima horora nego akciju ili survival horror. Predugo čekanje ipak se isplatilo. Remedy se stvarno potrudio oko portovanja igre na PC i to direktno u “collectors edition”: viša rezolucija i znatno poboljšana grafika, odlične kontrole i uključene DLC epizode dokazali su PC igračima da ih ovaj razvojni tim nije zaboravio.

Iako nije klasičan akcioni heroj, Alan Wake će morati dobro da se potrudi da bi preživeo svoj odmor u Bright Fallsu. Ovaj inače uspešan pisac trenutno se muči sa početkom pisanja novog romana, pa odmor u kolibi na jezeru okruženom idiličnom divljinom i planinskim vrhovima deluje kao pravi način da se povrati inspiracija. Gradić je naizgled mirno mesto gde se svi poznaju, a Alanov lik većina odmah prepoznaje jer su ljubitelji njegovih romana. Međutim, pod nerazjašnjenim okolnostima njegova žena nestaje, a Alan Wake ostaje sam u mraku da se bori sa napadačima obuzetim tamnim senkama. Prelepe planine i šume obavijene mrakom i maglom dovoljno su jezive da vam zalede krv u žilama, čak i bez zlokobnih krika i natprirodnih događanja koja okreću čak i nežive predmete protiv njega. Jedini spas je svetlost.

Iako nalik na scenarije iz romana Stivena Kinga, Remedy je ovu priču ispričao na impresivan način, upakovao je u prelepe prizore pejzaža čiju širinu i monumentalnost dostižu samo oni u Skyrimu. Alan Wake svojom animacijom podseća na Max Payne-a i za današnje standarde se kreće nekako kruto i neuverljivo, ali ovo vam neće dugo smetati. Modeli likova možda nisu najbolji, a njihova animacija kretanja i govora daleko je od savršenstva, pogotovo ako obratite pažnju na sinhronizaciju govora, ali verujte mi na reč da ni u jednoj igri grafika nije delovala fotorealističnije. Odmaknite se koji korak od monitora dok traje ingame cutscene i zaboravićete da li se radi o filmu ili o igri. Za razliku od drugih igara koje su u mraku često krile svoje nesavršenosti, Alan Wake prosto blista u tami, ne samo izgledom nego i zvukom. Dok trčite kroz ukletu šumu, svaki šušanj, pucketanje, tresak u daljini dok se ruši drveće, zvuk motorne testere i škripanje mašinerije, dovodiće vas do ivice panike.

Ručna baterijska lampa vam je najbliži i najpouzdaniji saveznik – njena svetlost može i da se fokusira pa da time brže otera mračno prisustvo zla u neprijateljima, ostavljajući ih ranjive na metke iz pištolja, sačmare ili lovačke puške. Flare će takođe malo raščistiti situaciju, oterati neprijatelje dalje od vas ili ako su nepažljivi uništiti uticaj senke u njima, ali su ipak flash bombe ono što će jednom eksplozijom uništiti u potpunosti sve zahvaćene neprijatelje. Čak i signalni pištolji, ukoliko pogodite centralnog neprijatelja u gusto zbijenoj grupi, može da ima isti efekat. Nažalost, njihova municija je retka, a često ćete u toku priče gubiti oružje koje ste našli i ponovo ostajati (ako uopšte imate sreće) samo sa lampom u rukama. Zanimljivo je da su DLC epizode donele još više interakcije, pa ćete lampom uspevati da zapalite predmete u okolini, usled čega će eksplodirati i spasiti vas od naleta neprijatelja. Svetlost lampe otkrivaće i tajne zapise i putokaze do kovčega sa municijom i skrivenog oružja, ostavljenih od strane neočekivanog saveznika.

Posebno impresivno i zastrašujuće deluje kada mračno prisustvo zaposedne nežive predmete u okolini, kada u mraku oko vas počnu da vibriraju i oživljavaju delovi mašinerija, burići, grede, delovi automobila, lebdeći u vazduhu dok pokušavaju da skupe dovoljno energije da se bace pravolinijski na vas. Sakrivanje iza zaklona može da bude samo lažni spas, jer će najčešće oduvati sve pred sobom, a i kad udare u zaklon to vam neće dati više od par trenutaka predaha jer će se ponovo ustremiti na vas. Jedini način da ih zaustavite je da nađete dobru poziciju kako biste ih fokusiranim snopom iz lampe osvetlite dovoljno jako i dugo da biste uz eksploziju uništitili mračno prisustvo u njima. Ali, nemojte se zavaravati, nakon “smrti” jednog neživog predmeta koji vas je napadao, mračno prisustvo će sigurno podići drugi i treći i tako redom – pa je zaustavljanje na jednoj lokaciji radi borbe sa njima samo rizik da istrošite sve baterije. Najbolje je napredovati ka izlazu i rešavati se samo onih neprijatelja koji su vam na tom putu. Često je u ovim bitkama najveći izazov pronaći taj izlaz ili rešiti se ključnog neprijatelja koji ga blokira. Prvi susret sa “oživljenim” motokultivatorom (kao i par drugih kasnije) bukvalno vas zatvara u arenu u kojoj treba preživeti dovoljno dugo dok ne otvorite put za dalje – iako je kasnije ova borba delovala naivno, taj prvi susret me je toliko izbezumio da sam nekoliko puta ginula uzaludno pokušavajući da izbegnem napade ogromne mašine i likvidirajući jednog po jednog radnika zaposednutih mračnim prisustvom, potpuno zaboravljajući da pritisnem dugme za otvaranje kapije (koje ionako poduže traje). Na napade mrakom obuzetih ptica se nikada nećete navići, njihovo kruženje po nebu, brzo obrušavanje čitavog jata dok se drugo sprema za napad, nateraće vas da bežite iako ste naoružani signalnim pištoljem.

Panika i gubljenje prisebnosti prilikom iznenađenja je ono što će ova igra na početku tako dobro koristiti protiv vas. Šteta što će kasnije postajati sve predvidljivija. Mehanika koja vam omogućava da zapazite neprijatelje koji jurišaju s leđa, slow-motion kamera koja vam ih prikazuje, i trenutak kada shvatite da ste dovoljno brzi da se okrenete i osvetlite ih, pre nego što do vas dopru neprijatelji koji napadaju sa prednje strane, oduzeće igri tu moć da vas izbaci iz takta. Kad jednom uvidite da baterije ne morate isprazniti do kraja i da će se one regenerisati, a da fokusiranje snopa svetlosti možete da koristite samo na bliske neprijatelje, nećete više imati problema sa nedostatkom baterija za lampu. Čak i da ostanete bez metaka i bez baterija, trčanje do najbliže bandere sa svetiljkom je sasvim legitimna opcija za preživljavanje – tu se nalazi checkpoint koji vam pamti progres, a neprijatelji koji vas napadaju nestaće bez traga kad zakoračite u svetlost koja vam regeneriše zdravlje.  

Okolina je živopisna ali su lokacije koje ćete u toku trajanja mračnih epizoda obilaziti skoro potpuno napuštene. Tišinu će razbijati radio emisije i televizori koji će se iznenada upaliti pred vama donoseći najnovije epizode Night Springs-a, serije koja nalikuje na Zonu sumraka. Alanova naracija kao i stranice njegovog novog romana, koje se ne seća da je napisao, razjasniće i predvideti neke od događaja. Da ste sami u mraku, progonjeni neobjašnjivim natprirodnim silama koje su vam otele najdraže biće, verovatno biste poverovali da ste izgubili razum. Srećom, u pojedinim delovima avanture Alanu će se pridružiti njegov najbolji prijatelj i agent Barry (više kao moralna podrška), kao i lokalni šerif Sarah Breaker, koja će posle inicijalnih sumnji ipak pomoći u borbi.

Alan Wake može, ali ne mora da bude akcioni horor. Podešavanja težine u meniju daju vam priliku da igrate opušteno ukoliko želite da više uživate u priči. Sama igra će se prilagoditi ako previše budete ginuli, smanjujući broj napadača ili će poslati na vas slabije neprijatelje. Noćne šetnje kroz opasne šume, međutim, dosadiće vam kada protivnik počne da menja lokaciju nekoliko puta i šalje vas u sve dublji mrak – ovo je više nego providan pokušaj da se produži trajanje deonica sa borbama i loše se uklapa u inače dobro sklopljenu priču. Jačina ove igre je svakako u njenoj atmosferi, prilično jedinstvenoj u svetu igara, koja će vam dugo ostati u sećanju. Za one koji su ljubitelji horor romana nalik na one od Stivena Kinga, Alan Wake je poslastica kakvu ne smeju da propuste.