Nastavak FPS naslova baziranog na stripu The Darkness je konačno među nama, ovaj put za sve tri platforme. Karakterističan stil prvog dela naišao je na pozitivan prijem, ali je drugi deo otišao korak dalje u malo drugačijem pravcu.

Ako niste imali prilike da igrate prvi The Darkness, propustili ste igru koja verno prenosi mračnu atmosferu stripa. Jackie Estacado je od oca nasledio natprirodne moći, koje brzo prerastaju u unutrašnjeg demona i obuzimaju mu život. Tradicija i novostečena snaga ga čini istaknutim članom mafijaške porodice, ali istovremeno polako gubi kontrolu nad svojim životom. Mračna strana ga košta jedine stvari do koje mu je zaista stalo - njegova dugogodišnja devojka Jenny ga voli bez obzira na to što brutalno ubija sve što mu stoji na putu, ali je protivnička porodica kidnapuje i ubija ispred njegovih očiju, a sve jači mrak u njemu ga sprečava da je spase. Jackie više nema šta da izgubi, i zauvek se odriče demona u sebi.

Od tada je prošlo dve godine. U međuvremenu je postao glava porodice, iako je još mladić u drugoj deceniji života. Rat između mafijaških porodica nikad ne prestaje, i tokom posete omiljenom restoranu ga smrtno ranjavaju. Odluka koju je doneo pre dve godine bi ga koštala života, i ne ostaje mu ništa drugo već da pristane na zahteve mraka i ponovo ga učini delom sebe. Fatalne rane se momentalno zaceljuju, a momenat je pravi  da se razračuna sa protivnicima jednom za svagda.

Starbreeze Studios su majstori mračne atmosfere - Chronicles of Riddick je vrlo lako mogao da prođe kao još jedna filmska igra koja se zaboravlja u roku od nekoliko dana, ali je uradio potpuno suprotnu stvar i vrlo brzo postao kultna igra koja i dan-danas ostaje bez konkurencije po pitanju atmosfere. Prvi The Darkness možda nije bio toliko upečatljiv, ali je stil bio sličan. The Darkness II potpisuje drugi studio - Digital Extremes, koji su igri prišli iz malo drugačijeg ugla. Sveprisutna beznadežnost i emotivni kolaps kroz koji Jackie prolazi je zamenjen sa cel-shaded grafikom koja emulira stil stripa. Teksture izgledaju kao da su crtane rukom, sa sve vidljvim potezima olovke, zbog čega igra ima osetno svetliji ton u odnosu na prvi deo. Unutrašnji haos Jackie i dalje nosi sa sobom - Jenny je i dalje uz njega usled sve živopisnijih halucinacija, i granica između stvarnog i prividnog postaje sve mutnija. Ako ste igrali prvu igru, verovatno se sećate scena koje su vas smeštale usred Prvog svetskog rata. Naizmenično prebacivanje između dva apsolutno različita sveta će shvatanje dešavanja okrenuti naglavačke, a na vama je da procenite koja od dve realnosti je stvarna, a koja proizvod sve delotvornijeg utiska mraka. Natprirodne moći su mač sa dve oštrice - osim što je zahvaljujući njima Jackie natčovek, Darkness stalno nastoji da potpuno preuzme kontrolu nad telom koje je zaposeo, i ova borba između dve svesti u jednom čoveku se provlači kroz celu igru.

Akcioni delovi su suština igre, i The Darkness II klasičan koncept FPS žanra prilagođava svom svetu. Osim standardnog vatrenog oružja (pištolji, sačmare, mitraljezi, granate i slično), Jackie može da upravlja i sa dva pipka koji su manifestacija novoprobuđenog mraka. Sistem je ovim potezom postao dovoljno fleksibilan da bi se mogao prilagoditi bilo kakvom stilu igranja. Darkness II možete shvatiti i kao klasičan FPS i praktično nikad ne koristiti izrasline (osim za proždiranje srca, što je jedini način da dopunjavate energiju), ali za potpuni doživljaj valja koristiti dva klasična oružja u kombinaciji sa vitlanjem pipaka čime bez preteranog truda možete pobiti i desetak neprijatelja za kratko vreme. Darkness je upravo takav kakvog ga i zamišljate - surov, brutalan i krvav. Neprijateljska tela čupa na delove, probada i seče na pola, a možete i koristiti razne predmete koje nalazite u okolini - metalnu cev za probadanje i pričvršćavanje neprijatelja za obližnji zid, elisu od ventilatora za odrubljivanje glava, vrata od automobila kao privremeni štit... Borbe su zanimljive ako ste kreativni, ali su u svakom slučaju dinamične i ishod zavisi od toga da li ste u stanju da reagujete u deliću sekunde. Egzekucije neprijatelja su impresivne - možete ih zgrabiti pipcima i pretvoriti ih u komade mesa na raznovrsne načine - ali brzo postaju repetitivne. Animacija ima tek nekoliko, i vrlo brzo će početi da se ponavljaju. Darkness se može i nadograđivati kupovinom novih moći čime igru dalje prilagođavate vašem stilu - moguća je modifikacija snage oružja, prizivanje roja insekata-mesoždera, stvaranje štita od koncentrovanog mraka, otvaranje crne rupe koja proždire sve oko sebe i ostalo, ali se tu javlja i prvi problem. Ceo sistem nadogradnje deluje kao usputna stvar, i dok ima korisnih moći u koje ćete ulagati poene, nije baš najbolje porađeno na integraciji sistema u ostatak igre. Setimo se samo kako je Bioshock, na primer, isti taj sistem iskoristio da bi izmenio gameplay i učinio ga sastavnim delom univerzuma. Ovde to svakako nije slučaj, i skoro bi se moglo reći i da možete preći celu igru a da nijednom ne iskoristite sakupljene poene. Šteta, jer je potencijal definitivno tu, ali nije iskorišćen na pravi način.

Borba između tame i svetla čini osnovnu mehaniku igre. Kao otelotvorenje mraka, uvek se morate kloniti svetla. Izlaganje lampama, svetlosnim bombama koje neprijatelji koriste i reflektorima će vam onemogućiti korišćenje svih moći, a vid će vam se zamutiti. Na svakom koraku morate obratiti pažnju odakle dolaze snopovi svetla i eliminisati njihove izvore pre nego što se upustite u otvorenu razmenu paljbe sa neprijateljima, koji će postajati sve kreativniji. Neki imaju bičeve kojima će vam otimati oružje iz ruku, drugi na leđima imaju snažan reflektor ili pak sami poseduju mali deo mraka u sebi i kreću se mnogo brže nego ostali. Darkling, morbidna manifestacija mraka ovaj put ima malo veću ulogu - stalno će biti uz vas i pomagaće vam u komadanju protivnika i rešavanju prepreka, a u nekoliko navrata ćete ga i kontrolisati. Njegov karakter, britanski naglasak i konstantne opaske su dokaz da je Darkness II više crni humor nego punokrvni horor zbog kojeg biste ubuduće spavali sa upaljenim svetlom.

Multiplayer u klasičnom smislu ne postoji, već umesto toga postoji Vendettas. Radi se o kooperativnom modu za najviše četiri igrača, u kojima preuzimamo uloge četiri pojedinca sa različitim oblicima Darkness moći. Kampanja kroz koju prolaze se odvija paralelno sa radnjom glavnog dela igre, i možete ga igrati sami ili online, sa drugim igračima. Ukratko rečeno, Vendettas nisu ništa posebno i ne treba da ih shvatite kao nešto što će vas držati uz igru dugo nakon što ste prešli glavnu kampanju, već dodatnih nekoliko sati zabave i ništa više.

Kako god da je reklamiran, The Darkness II nije FPS naslov o kojem će svi pričati u narednih nekoliko godina. Ono što jeste, međutim, je FPS naslov koji ima svoj imidž u moru stereotipa i obrađivanja jedne te iste teme po ko zna koji put. Mračni ton je možda prisutan u umanjenom obliku, ali je višak mesta popunjen intenzivnom akcijom i radnjom koja nije tu tek da bi povezala deonice masakriranja. Iako jeste direktan nastavak, pre početka kampanje se dešavanja iz prvog dela ukratko prepričavaju, tako da nećete ništa propustiti ako niste igrali prvi deo. Dužina kampanje takođe nije baš za hvalisanje – može se preći za oko šest sati, tako da ćete kompletnu igru svariti za jedno ili dva popodneva i potom preći na druge stvari. Moto 'Više nije uvek bolje' je sasvim adekvatan u ovom slučaju - tokom tih šest sati vam nijednom neće biti dosadno.