Igračka industrija nas je sve ove godine učila da je potrebna neverovatna količina inovativnosti i kvaliteta da bi se napravio uspešan nastavak igre epskih proporcija kao što je Killzone 2, koji je ostavio dubok trag među igračima i njihovom iskustvu. Guerilla Games je kročio odvažno u ovo minsko polje koje se ne sklanja i stoji tu sa razlogom. Ali, hrabrost se isplati i ima srećan kraj samo u igrama i filmovima, zar ne? Killzone 3 je ovog puta u centru pažnje, ali isto tako daleko od fenomenalne igre koja može da zadovolji sve više standarde igrača širom sveta.

Počeću sa manama, a dobrim stvarima ću prožeti mračan ton opisa da bih postigao željeni utisak dobre, ali ne fenomenalne igre. Drugi deo Sony-jeve franšize se takođe nije mogao pohvaliti pričom. Ona i nije toliko bila bitna pored tada tako dobre grafike i efekata, jer, koga je to uopšte i zanimalo, želeli smo eyecandy, to smo i dobili. Priča se nastavlja, samo ovog puta u domovini Helghana, futurističnog ratničkog naroda čija se ideologija može uporediti sa svakako popularnim protivnicima FPS igara današnjice – nacistima. Razdor bukti u samom centru generalštaba, patriotske ideologije se kose sa višim ciljevima nauke koja nikada nije znala za granice. Neprijateljstva i prkos su ono što je Guerilla Games hteo da nam dočara, da nam pokaže da to postoji i u neprijateljskim linijama. Sve to kada se pročita zvuči jako uzbudljivo i harmonično, ali, nažalost, nije. Na silu i površno nametnute karakterne crte likova, pokušaj dostizanja dubine priče će vas jednostavno naterati da prekinete svaki cutscene uz zaključak „dobro, dosadni ste, gde je akcija“. Ne bih previše da otkrivam od priče, ali i ono malo „zapleta“ što postoji, otkrićete sami.

Akcija je sasvim druga stvar kada je u pitanju Killzone 3. Igra vas vraća u ulogu heroja iz prethodnog dela, Seva, koji verovatno ni na jedno bojno polje ne ide bez svog priprostog ali dobrog druga Rico-a. Sev je kao i obično, srce i mozak svake operacije, i tu nastupate vi. Prvo što ćete primetiti jeste da se svačija omiljena puška, M82, vratila u igru. Osećaj težine je tu, malo promenjen radi glatkijeg doživljaja same kontrole nad situacijom, ali efekti pucanja propraćeni zvucima su fenomenalni. Od arsenala tokom singleplayer kampanje ćemo upoznati, pored svih već viđenih, dva nova oružja. Jedno je stvarno posebno jer daje osećaj velike nadmoći nad svim neprijateljima, puška oteta iz laboratorije Helghana, koja preko zelenih talasa razdire na komade svakog ko se nađe na puškometu, dok drugo nešto slično unapređenoj bazuki koja može da lansira 8 raketa istovremeno i da pogodi neprijatelja gde god da je, ne ostavljajući ništa iza sebe. Pored njih, bićete u prilici da upravljate robotima koji su neverovatno agilni i, naravno, te misije su čisto uživanje uz osećaj prevelike moći.

Neprijateljski AI je na zavidnom nivou, agresivan je i kooperativan. Nikada nećete imati priliku da počistite neki prostor u Rambo stilu, jer su oni uvek pažljivo sakriveni, pucaju na sigurno i retko kad promaše. Tokom predaha, čućete ih kako se pregrupišu, dogovaraju kako će vas eliminisati i ne dozvoljavaju vam da mirujete konstantnim posluživanjem granatama. Ako pokušate da glumite heroja, ubrzo ćete završiti na zemlji. Tu na scenu stupa timski AI, ili u većini slučajeva, Rico, koji se baš i ne može pohvaliti istim nivoom inteligencije koju poseduju Helghani. U većini slučajeva je pored vas, spreman da vas ponovo digne na noge, ali isto tako ume da se unese u lice hrpi neprijatelja i da padne pod paljbom, čekajući vas da mu pomognete. Ako kojim slučajem vi zakažete tokom akcije, iako je u blizini, iz nekih nepoznatih razloga vas ne može dohvatiti i izlečiti što rezultira ponavljanjem od poslednjeg zapamćenog mesta.

Pošto je najavljeno da Killzone 3 nikako neće biti corridor shooter, razvojni tim je to odradio na drugi način. Nije nam nametnuo tesne hodnike i uske prolaze, već nas premestio na otvoren prostor, a stisnuo i ograničio ruševinama i otpadom koji je jako usko postavljen, tako da će se vaša virtuelna klaustrofobija vratiti za tili čas. Za dizajn tih okruženja mogu samo da budu upućene reči hvale jer toliku količinu detalja za sada nismo videli ni na jednoj PlayStation 3 igri. Međutim, neoprostivo je to što se opet osećate kao zamorče u lavirintu pored svih raznovrsnih posledica jednog velikog rata. Da bi se što više izbeglo prepucavanje po zgradama i prostorijama, dobar deo priče je premešten u drugačiji univerzum na stranoj planeti. Uske pećine sa detaljima i rastinjem koje oduzimaju dah vam ne omogućavaju slobodu kretanja van propisanih granica. Litice, prolazi, nisko žbunje ili visoka trava su inovativnost koja je donela i drugačije, zanimljivije tipove misija. Stealth je unapređen, i dok budete iz mraka eliminisali jednog po jednog neprijateljskog vojnika, imaćete potrebu da i vi zadržavate dah da vas ne bi čuli i da biste na najbrutalniji način iskopali oči neprijatelju, a zatim mu prerezali grkljan uz lomljenje vrata. Možda i preterujem kada je u pitanju tesna okolina, jer, pored 3D efekta, jedna od stvari o kojoj se najviše pričalo jesu jetpack dodaci koje ćete imati prilike da koristite i vi, a ne samo Helghani. Ali, ne lezi vraže, dok neprijatelj može da preleti i kontinente uz pomoć jetpacka, vi, nažalost, imate dupli skok uz malu dozu lebdenja. Taman kada se budete uživeli u svoju superiornost nad nižom pešačkom rasom, moraćete da koristite tu glomaznu opremu većinu vremena po sobama, platformama i hodnicima koji su očigledno sastavni deo svake iole velike konstrukcije.

Vratimo se na grafičke efekte. Nekolicina igračkih platformi se u današnje vreme može pohvaliti svojom snagom i sposobnošću da veoma glatko izgura i najžešće akcije u snežnoj okolini. Da bi se razbila monotonija, jedan deo misija ćete provesti i na snegu, uz mećave i fenomenalne efekte lednika koji se odlamaju pod vama, dok je vaš posao samo da se pobrinete da što manje Helghana diše. Dim i eksplozije su fenomenalni, a ako na to dodamo i prelamanje sunčevih zraka i reakciju senki, možete i sami zaključiti da se rezultat graniči sa savršenstvom. Očigledno ništa ne može biti savršeno, pa tako ni ovog puta nije mogla da mi promakne jedna sitnica a to je razvalivanje, odvaljivanje ili raspadanje vrata. Da bih vam najprostije dočarao, iz nekog razloga, vrata udarena kundakom se posle sekundu-dve sama raspadaju što može jako neozbiljno i žalosno izgledati za jedan ovakav naslov.

Kada je multiplayer deo igre u pitanju, Killzone 3 nikako ne zaostaje za svim današnjim FPS naslovima, ali isto tako se ne ističe nešto preterano. Zastupljena su tri načina igre: Guerilla Warfare, Warzone i Operations. Guerilla Warfare je klasičan tip deathmatch igre za maksimalno 16 igrača. Warzone je i dalje najkompleksniji mod, sadrži kao i u drugom delu pet različitih zadataka: Body Count, Capture and Hold, Search and Retrieve, Assassination i Search and Destory. Ovog puta je Operations novi mod u igri gde se ISA i Helghani bore za različita taktički važna mesta. Svaka od ove dve frakcije može da brani ili napada, u zavisnosti od mape. Ono što je takođe novo, za stidljive i ne tako spremne igrače postoji i Botzone koji, kako mu i samo ime kaže, omogućava da igrate protiv AI kontrolisanih neprijatelja (botova). Kada počnete prvi put da igrate, odabraćete klasu vašeg vojnika i krenuti u akciju. Sve što uradite, biće nagrađeno poenima, poeni povlače za sobom levelovanje, a to samim tim znači unapređivanja sposobnosti koje samo vaša klasa poseduje. Marksman, Engineer, Field Medic, Tactician i Infiltrator su standardne klase u multiplayeru. Teška naoružanja su prisutna u svim mapama, a ako želite da se oprobate i u letenju (ili ako vam je draže, skakutanju) jetpackove možete naći u Turbine Concourse SE-6 mapi.

Killzone 3 se svojski trudi, ali uprkos tome može da stoji tek rame uz rame sa dvojkom, prvenstveno zbog premale količine novina. Površna i jako nezanimljiva priča, nebrojeno puta ponovljen stereotip patriotskih mačo vojnika i sitne greške su ono što odbije svakog, ali isto tako fenomenalni efekti, akcija i detalji nikog ne ostavljaju ravnodušnim. Ako imate priliku, preporuka je da probate ovu igru jer ako već neće ući u stranice igračke istorije, svakako će dobiti titulu obaveznog štiva za svakog igrača. Nažalost, možda je celokupni utisak i do samog recenzenta i njegovog prevelikog očekivanja od ovog naslova. Ali nijedna igra ne bi smela da vas ostavi sa indiferentnim izrazom lica kakav priliči iskusnom igraču pokera, a ne nekom ko sedi ispred monitora ili televizora i igra nastavak jedne od glavnih ekskluziva za Playstation 3.